Šta (ne) možemo naučiti jedni od drugih?

Drugi je potreban kao dokaz nečijeg identiteta jer se njegova posebnost potvrđuje i artikuliše u odnosu na posebnost Drugog. U dijalektički konstruisanom sistemu, Drugi je samo naizgled Drugi; u stvarnosti, on je prerušeni Ja, odnosno Drugi unutar mene, budući da su u dijalektičkom sistemu (i u dijalektičkom načinu razmišljanja) suprotstavljene činjenice u stvari Jedno.”

Dževad Karahasan, Iseljavanje

 

 

Ko je Drugi u društvu i okruženju na Kosovu? Da li je Drugi onaj ko se razlikuje od mene po kulturnom, političkom, društvenom ili verskom aspektu? Ili je Drugi neko ko nisam ja ili nije deo onoga što smatram svojim?

Način na koji posmatramo Drugog i učimo od njega govori mnogo o nama samima. Istorijski Albanci i Srbi sa mnogim drugim narodima, nekim koji još postoje, nekim koji su asimilovani, nekim koji su nestali, živeli su zajedno na ovim prostorima i delili zajedničku sudbinu i tradiciju. Toliko dugo su živeli zajedno, toliko se sastajali i toliko razmenjivali, a istovremeno mrzeli jedni druge do te mere da u određenom istorijskom trenutku postaje izazovno (ili čak neophodno?) napraviti razliku između onoga što je autentično moje i onoga što pripada Drugom.

Ova dvosmislenost je često glavni uzrok neslaganja, netrpeljivosti, sukoba i ratova. Šta je moje, a šta tvoje? Šta meni pripada, a šta tebi? A ako postoji nešto zajedničko – ko ima veća prava na to?

Ja, kaže jedan – jer sam ovde duže. Ne ja lično, nego moji preci.

Ne, ja, kaže drugi – jer sam ovde još duže od tebe, i za to imam dokaze.

Ovo je početak svih sukoba, ne samo kod nas, već i širom sveta, kad god su se sukoblle dve grupe (često upadljivo slične) tvrdeći da su fundamentalno različite, izbegavajući jednostavnu istinu – da njihove sličnosti daleko nadmašuju njihove razlike.

Ali čak i ako razlike postoje, nije li Drugi odraz nas samih? Zar nam Drugi ne pomaže da bolje razumemo sebe? Nije li Drugi deo nas samih? Nismo li svi deo jedne ljudske porodice? Zar ne bi trebalo da težimo da učimo od Drugog – usvajajući njegove vrline i izbegavajući njegove mane?

Nažalost, istorija nam pokazuje da smo često birali suprotno, što ilustruje nekoliko primera.

Kada su pojedini srpski krugovi, bilo naučni ili pseudonaučni, tvrdili da su Albanci došljaci u regionu, ne starosedeoci već iz Azije, slično su odgovorili i pojedini albanski „stručnjaci“, koji su tvrdili da su srpski manastiri i crkve, u stvari, albanske pravoslavne crkve koje su prisvojili Srbi tokom vremena. Naučili smo da se branimo koristeći isto oružje – potencijalne laži.

Kada su se srpski i albanski lingvisti raspravljali oko toga da li određene albanske reči potiču iz srpskog[1] ili su određene turske reči bile srpske pre nego što su ih pozajmili Albanci, Albanci su uzvratili tvrdnjom, ako se ide dovoljno unazad, da čak i latinske reči potiču od pelazgijskog jezika. Naučili smo da se upuštamo u beskrajne sporove jedni sa drugima.

Kada su nacionalističke srpske frakcije tvrdile da je Kosovo Srbija, a da su Srbi „nebeski narod“, Albanci su odgovorili jednakim nacionalizmom, praveći mape sa teritorijalnim pretenzijama koji se protežu izvan sadašnjih granica.

Ovo stanje napred-nazad postaje utrkivanje u dokazivanju ko je ‘ekstremniji’. Obe strane se upuštaju u trku ludila da vide ko može da nadmaši drugu. U ovoj pomami, ne shvatamo da svi koristimo iste alate, iste metode, nespremni da se suočimo sa bolnom istinom za fašiste, etnocentriste, ksenofobe i nacionaliste: da smo, u stvari, veoma slični. Toliko slični da osećamo potrebu da bežimo jedni od drugih, izmišljamo razlike i opravdavamo netrpeljivost, sukobe, ubistva i izgnanstvo.

Da li smo mogli naučiti nešto dobro jedni od drugih? Naravno.

Da li smo mogli da priznamo da su naše kuhinje skoro identične, da imamo ista jela poput pite, čorbe, gulaša, ćevapa i peciva, iako ih drugačije nazivamo?

Da li smo mogli da primetimo da naš zajednički rečnik sadrži stotine reči sa otomanskim korenima, i da je jezik – tako duboko vezan za etnički identitet – sastavni deo i individualnog i kolektivnog postojanja?

Da li smo mogli da vidimo da su naše melodije i tradicionalna muzika toliko slične da bi, svirajući je na klaviru bez teksta, bilo nemoguće reći da li je melodija albanska ili balkanska?[2]

Da li smo mogli da primetimo da naša tradicionalna seoska nošnja, iako se razlikuje u detaljima, ima slične elemente poput vunenih kapa i raznobojnih šara uobičajenih širom Balkana?

Da, mogli smo da primetimo sve ovo. Mogli smo, a sa optimizmom, nadam se da još možemo. Ipak, i Albanci i Srbi su često birali da na mržnju uzvrate mržnjom, laž lažima, a poniženje ponižavanjem.

Susret sa novim generacijama Albanaca i Srba daje mi nadu da ćemo jednog dana početi da uviđamo naše sličnosti i da učimo iz našeg zajedničkog nasleđa. Albanci mogu da počnu sa poštovanjem i gostoprimstvom koje tradicionalno pokazuju prema gostima, dok bi Srbi mogli da pođu od toga da su srpske reči „drug“ i „drugi“ reči iz istog korena.

 

[1] Vidi Anila Omari, Albansko-srpski lingvistički odnosi, Albanološke publikacije, Tirana, 2012.

[2] Pogledajte dokumentarni film Adele Peeve, “Chia e tazi pesen?”

 

Ova publikacija je proizvedena uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj publikacije isključiva je odgovornost REC – Reconciliation Empowering Communities i ne odražava nužno stavove Evropske unije.