Suočavanje s prošlošću nije laka tema. Mnogo puta se osećamo kao da hodamo preko jaja pokušavajući ih razbiti što manje. Razgovor je često ispunjen osećanjima, prepričavanjima počinjenih zločina i osećajem nezadovoljstva zbog uskraćene pravde. Ali to je i razgovor koji je još uvek vrlo politiziran, a ponekad sadrži i nacionalističke boje.

Ratovi u bivšoj Jugoslaviji završili su, ali društva i dalje žive u skladu sa svojim narativima. Formalnih izvinjenja još nije bilo. Niti je bilo prihvatanja ili priznanje odgovornosti za počinjene zločine. Doista, bilo je nekoliko napora uloženih u promovisanju i podsticanju pomirenja na Kosovu, međutim suočavanje s prošlošću uvek se smatralo otvaranjem Pandorine kutije zbog različitih narativa koje i dalje postoje u našim društvima.

Stalna oštra razlika u narativama s različitih strana ostavlja nas da se pitamo jesmo li preživali isti rat, istovremeno postavljajući pitanje o tome koji je najbolji način za pokretanje razgovora o prošlosti. Treba li ovo biti poduhvat uz podršku država ili to može biti isključivo društvena inicijativa bez obzira na volju državnih institucija za učestvovanje?

Pokušaji uspostavljanja regionalnih mehanizama koji bi se bavili pitanjem suočavanja s prošlošću, poput REKOM-a, regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava počinjenih u bivšoj Jugoslaviji od 1 januara 1991. do 31. decembra 2001. Ova je inicijativa uspela dobiti podršku građana iz cele regije, ali nedostatak političke volje pokazao je svoje granice.

S druge strane, na Kosovu je došlo do unutrašnje inicijative koju je pokrenuo bivši predsednik Hashim Thaçi za osnivanje Komisije za istinu i pomirenje (TRC) na Kosovu sa sveobuhvatnim ciljem pomirenja zajednica na Kosovu. Pripremni tim stručnjaka uložio je mnogo napora kako bi definisao mandat TRC-a za Kosovo, ali ostaje pitanje u kojoj meri Kosovo može promovisati unutarnje pomirenje kad nema političke spremnosti s druge strane, naime Srbije, da se pridruži razgovoru – kao glavni protagonist kosovskog rata.

Uz to, međunarodni i državni sudovi koji imaju pravo da se bave se ratnim zločinima, malo su učinili na promovisanju pomirenja, rešavanju suočavanja s prošlim pojmom ili pružanja osećaja pravde žrtvama i njihovim voljenim osobama. Ovo potonje iz nekoliko razloga koji su takođe povezani s nedostatkom volje za gonjenje počinitelja i nedostatka slučajeva pred pravdom.

Ipak, nedostatak političke volje ne ometa organizacije civilnog društva i grupe mladih da pronađu načine za inicijative i hrabre korake u rešavanju izazovne teme suočavanja s prošlošću. Oni su odgovorni za težak put prema pronalaženju istine. Kad država nema spremnosti, pritisak bi trebao dolaziti iz društva.

Prošlo je već nekoliko godina kako držim predavanja mladim feministkinjama koje učestvuju u Feminističkoj prolećnoj školi za Kosovo i Srbiju u organizaciji Artpolisa i ACD-a.  Predajem im na temu suočavanja s prošlošću i seksualnog nasilja povezanog sa sukobima. Mlade devojke su sa Kosova i iz Srbije i dok provode vreme zajedno upoznavajući se, udružuju se kako bi stvorile zajedničku viziju za feministički pokret na Kosovu i u Srbiji.

Kad započinjem razgovor o seksualnom nasilju kao sredstvo rata u bivšim jugoslavenskim ratovima, nudeći brojke i činjenice iz različitih zemalja, osećam kako se vazduh u sobi menja. Delim s njima priče o preživelim ženama koje sam lično upoznala i preživelim ženama koje su svedočile pred ICTY-jem zbog seksualnih zlostavljanja kojima su bile izložene. Vidim kako im se suze nakupljaju govoreći o višestrukim posljedicama sa kojima se trebaju suočavati preživele seksualnog nasilja, suočene ne samo sa užasnim neljudskim zločinima, već i sa socijalnim predrasudama i nedostatkom odgovarajuće podrške.

Delim s njima Konceptualni okvir za suočavanje s prošlošću koji su razvili swisspeace i švajcarsko Savezno ministarstvo vanjskih poslova. Okvir se temelji na grupu načela koja je preporučio posebni izvestilac UN-a Louis Joinet, a odobrila Komisija UN-a za ljudska prava 1994. godine.

Načela usredotočena na četiri stuba ili područja: pravo na znanje, pravo na pravdu, pravo na odštetu i jamstvo razgovora koji se ne ponavljaju o holističkom pristupu suočavanja s prošlošću, smatrajući DwP dugoročnim procesom koji ima za cilj uspostaviti kulturu odgovornosti, vladavinu zakona i pomirenje.

Kada su me jednom pitali kad sam se upoznala s ovim okvirom, tražila sam da odaberu samo jedno od područja prepoznajući da sva područja utiču i zavise jedno o drugom.  Uvek je teško odabrati samo jedno. Pošto je to pravo žrtava, članovi njihove porodice treba da znaju što se dogodilo s njihovim najmilijima. Imati sećanje, priznanje, izvinjenje, priznanje za zločine kojima su bili podvrgnuti, imati pravdu i uveravanja da se ono što im se dogodilo više neće ponoviti.

Žrtve imaju imena, kao i počinitelji. Molim mlade feministkinje s Kosova i iz Srbije da zločine ne posmatraju kroz pogled njihove etničke pripadnosti ili političke pripadnosti, već kroz spektar kršenja ljudskih prava koje se moraju osuditi i za koje se mora preuzeti odgovornost.

Dok raspravljam s njima, trebali bismo se pridružiti pravima žrtava na pravdu, njihovom pravu na istinu, njihovom pravu na naknadu štete i jamstvu neponavljanja. Ja tvrdim da bismo se trebali prikloniti osudi počinjenih zločina, bez obzira na to ko ih je počinio.

Suočavanje s prošlošću druga je strana iste medalje održivog mira i pomirenja. Verujem da mladi ljudi ne bi trebali nositi težinu prošlosti na svojim leđima. Težina koja ih deli i projektira kao protivnike. Inače, treba uložiti mnogo napora za njihovo osnaživanje i promovisanje pomirenja, u izgradnji mostova između društava i zajednica koje je razarao rat. Građansko društvo preko granice mora imati presudnu ulogu u promovisanju ne samo pomirenja, već i zagovaranja političke volje koja je preko potrebna za pravilno rešavanje suočavanja s prošlošću i preuzimanje odgovornosti za počinjene zločine.

“Ovaj članak omogućen je podrškom YIHR KS koja sprovodi projekat partnera Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost REC-a – Reconciliation Empowering Communities and D&G Solutions i ne odražava nužno stavove Američke agencije za međunarodni razvoj – USAID, američke vlade ili Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR KS)”