Kad govorim o pomirenju, prvo što mi padne na pamet je nešto što sam ranije pročitao koje mi je ostavilo uspomenu, misao koja je još uvek sveža, sveža kao onog dana kad sam je pročitao.  „Pomirenje treba biti praćeno pravdom; inače neće trajati. Iako se svi nadamo miru, to ne bi trebao biti mir pod svaku cenu, već mir zasnovan na principu, na pravdi”, rekla je bivša predsednica Filipina Maria Corazon Cojuangco-Aquino.

Pitam se, očigledno, šta su kosovske institucije učinile kako bi osigurale da žrtve zločina tokom rata dobiju odgovarajuću finansijsku, moralnu nadoknadu i pravdu?

U razvijenim modernim demokracijama pravda je odgovornost javnih institucija (zakonodavne, izvršne i pravosudne vlasti), koje su odgovorne za osiguravanje stabilnog i dugotrajnog mira. Bez institucija koje ne osiguravaju mir i stabilnost, šanse za ponavljanje bilo kakvih nedela su očigledne, a društvo bi moglo ući u krug nasilja, zločina i odmazde. Stalni zaplet dovodi do sukoba, ratova i zločina koji donose ljudske patnje i gubitke. Zbog toga se javne institucije moraju pobrinuti da se resursi dele i dodeljuju siromašnima i onima kojima su potrebni, ali se takođe trebaju baviti nejednakostima i rešavati zločine unutar svojih granica. Pružanjem pravde za žrtve osigurava se politička stabilnost, poštuju se prava ljudi i na kraju povećava se njihovo poverenje u njihov politički sistem. 

Tokom mog ličnog radnog iskustva u proteklih 15 godina radeći na inicijativama za ljudska prava i zajednica, pokazalo se da je pomirenje među zajednicama izuzetno problematičan i složen pothvat. To je zato što je kosovsko društvo vrlo etnički podeljeno. Ako uzmemo kao primer moje detinjstvo, kada sam imao šest godina, savršeno sam govorio srpski jezik i svakodnevno komunicirao s različitim zajednicama. Danas deca svih zajednica nemaju praktične oblike saradnje i interakcije. Osnovne i srednje škole na Kosovu su uglavnom odvojene i u slučajevima kada zajednice dele

zajedničke prostorije, ne organizuju se zajedničke aktivnosti. Uz uglavnom jednokratne događaje, međunarodne organizacije organizuju događaje i aktivnosti interakcije između zajednica bez tipičnih pratećih aktivnosti. Dva obrazovna sistema (Kosova i Srbije) praktički nisu zainteresovana za praktičnu saradnju i potencijalni angažman dece i učenika. Bio sam deo organizacije sličnih osetljivih aktivnosti. Poznat mi je slučaj kada je direktor zajednice otpušten s posla, samo zato što su ‘Oni’ sarađivali s kosovskim institucijama u organizovanju slobodnih aktivnosti s decom drugih zajednica. Inicijative za saradnju između mladih i zajednica na Kosovu uglavnom su kratkog veka, jer obično nema ozbiljnih pokušaja da se ta saradnja održi i funkcioniše.

Uopšte govoreći, međunarodne organizacije na Kosovu smatraju da je pomirenje izuzetno osetljiva stvar i oklevaju ga nazvati imenom koje zaslužuje. Stoga se pitam, zašto aktivnosti usmerene na pomirenje rade bez pominjanja pomirenja? Ako pomirenje nije problem, ko će se pomiriti? Što se tu ima kriti? Ništa, odgovorio bih. Ako se pomirenje ne spominje kao problem, onda problem ne postoji. Svi mi želimo znati istinu, a kada bi znali istinu i otvoreno o njoj govorili, šanse za pomirenje bi se poboljšale. Zanemarivanjem, politiziranjem ili suzdržavanjem od nazivanja ovog procesa imenom bilo bi nemoguće rešiti ovu osetljivu stvar; na kraju, pomirenje nije proces u kojem rezultat krivi DRUGOG za ono što se dogodilo.  To treba biti proces u kojem sve strane razvijaju empatiju, saosećanje, govore, dogovaraju se, raspravljaju i idu napred, nadajući se da se počinjeni zločini neće ponoviti.  

Završetak rata na Kosovu u praktičnom smislu nije okončao sukob i slažemo se da na Kosovu nije bilo šireg sukoba nakon 1999. (isključujući nerede u martu 2004.)  U smislu pravog pomirenja, a neki autori tvrde da su za potpuno postizanje pomirenja potrebni dublji odnosi koji uključuju međusobno poverenje, na Kosovu se nije nešto dogodilo. Etnička podela samo se produbila. Nakon rata, etničke podele i nepoverenje poraslo je iz nekoliko razloga. Jedan od tih razloga je da je određena socijalizacija između mladih i zajednica i mladih kosovskih Albanaca govorila srpski jezik u odnosu na period nakon rata. Jedini praktični forumi koji okupljaju kosovske Albanci i kosovske Srbi su sporadični događaji koje organizuju međunarodne organizacije ili proslave koje organizuju vanjski partneri.

Složio bih se s gospodinom Kelmanom, u njegovom tekstu “Rešavanje sukoba i pomirenje: socijalno-psihološka perspektiva okončanja nasilnog sukoba između identitetskih grupa”, gde navodi kako bi u pomirenju trebalo postojati pet osnovnih principa, pet principa koje bi Kosovo trebalo podržati u ovom procesu:

1. Uzajamno priznavanje etničke pripadnosti i čovečnosti drugog;
2. Razvoj zajedničke moralne osnove za mir, omogućavajući mir koji obe strane smatraju prikladnim načelima pravičnosti i dostižne pravde;
3. Suočavanje s istorijom, koja ne zahteva zajedničku sporazumnu istoriju, ali zahteva priznavanje istine drugoga u vlastitoj narativi;
4. Priznanje odgovornosti izražene u simboličkom i materijalnom smislu;
5. Uspostavljanje obrazaca i institucionalnih mehanizama saradnje, uključujući razne pojedinačne aktivnosti koje su istinski korisne obim stranama i temelje se na jednakosti i uzajamnosti.

Od 1999, godine sporadične i neadekvatne inicijative preduzimane su bezuspešno, posebno dijalog između Prištine i Beograda koji je vodila Evropska unija (EU) (do sada neuspeli pokušaj normalizacije odnosa Kosova i Srbije). Mogao bih tvrditi da je Evropska unija u nekoliko slučajeva omogućila razgovore koji su stvorili napetost između kosovskih zajednica. To se posebno odnosi na potencijalno osnivanje Zajednice srpskih opština na Kosovu, koji kosovski Albanci vide kao okvirni sporazum koji deli zemlju i ne pomaže u normalizaciji odnosa među zajednicama. S druge strane, kosovski Srbi vide Zajednicu kao jedini put ka svom ‘opstanku’ na Kosovu. 

Područje bivše Jugoslavije ima istoriju burnih sukoba i zločina počinjenih tokom ovih ratova vođenih tokom 90ih, a u rešavanju tih zločina stvoren je Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY). Njegovo je stvaranje uglavnom viđeno kao nesposobnost kapaciteta bivše jugoslavenske države ili spremnost za rešavanje tih teških zločina.

Mnogi također sumnjaju u uspeh ICTY-a u pružanju pravde za žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji, a kamoli u pomirenju. U slučaju Kosova, Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu i Misija vladavine prava Evropske unije takođe su igrale ulogu u istraživanju zločina tokom rata. Globalno, u slučaju masovnih zločina, države i zajednice drugačije su se bavile praksom pomirenja; neke su se države tome pozabavile stvarajući Komisije za istinu (El Salvador, Kongo i Kenija), Komisiju za nacionalno jedinstvo i pomirenje (Ruanda), Komisiju za istinu i pomirenje (Južna Afrika, Kanada i Kosovo).

Na Kosovu, Komisija za istinu i pomirenje osnovana je 2017. godine; bivši predsednik Hashim Thaçi pokrenuo je osnivanje Komisije za istinu i pomirenje (TRC) na Kosovu kako bi pomogao pružiti osnovu za dijalog između podeljenih zajednica na Kosovu. TRC je imala za cilj utvrditi činjenice o nedavnom ratu na Kosovu, zaštititi žrtve i preživele i informisati o promenama kosovske politike u vezi s aktivnostima pomirenja. Pre ove odluke, što se tiče pomirenja i suočavanja s prošlošću kosovske institucije su 2012. godine osnovale takozvanu “Međuministarsku radnu grupu za suočavanje s prošlošću i pomirenje“.  Ova je radna grupa dobila mandat da se bavi ozbiljnim kršenjima ljudskih prava i ozbiljnim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava u prošlosti na Kosovu, uključujući poslednji rat i period tranzicije. Na međunarodnom je planu “evidentno da su komisije za istinu najefikasnije kada se integrišu u sveobuhvatnu strategiju tranzicijske pravde koja uključuje politike reparacije, krivično gonjenje i institucionalne reforme”. U kosovskom slučaju nije teško zaključiti da je pomirenje daleko bez odgovarajuće tranzicijske pravde, odštetne politike i krivičnog gonjenja. Inicijative za istinu i pomirenje složene su i izazovne; kao takve, da bi bile uspešne, trebaju biti adekvatno planirane i kreirane tako što ne bi dalje produbljivale podelu ili dozvoljavale potencijalni sukob između strana. Da bi bile uspešne, ove inicijative i komisije moraju biti nepristrane, participativne, podrazumevati znatnu osetljivost, neutralnost i gledati na pomirenje holistički. Ovo je od iznimne važnosti kako se ove komisije ne bi pretvorile u forume gde se jedni smatraju žrtvama a 

drugi agresorima. Postojeće politike pomirenja trebaju se bi poboljšati čineći politiku pomirenja sveobuhvatnijom i transparentnijom.

“Pomirenje je duhovni proces, koji zahteva više od pravnog okvira” – Mandela.

“Ovaj članak omogućen je podrškom YIHR KS koja sprovodi projekat partnera Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost REC-a – Reconciliation Empowering Communities and D&G Solutions i ne odražava nužno stavove Američke agencije za međunarodni razvoj – USAID, američke vlade ili Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR KS)”