Priča o nestalom sećanju
piše Shenaj Belegu
Aktivistkinja civilnog društva
Moja lična istorija je neodvojiva od istorije događaja koji su preoblikovali Kosovo i Balkan 1990-ih godina. Nemogućnost da se pobegne od okolnosti iz detinjstva je surova realnost u svetu, a kao dete 1990-ih, moj rani život je oblikovan rastućim nasiljem, političkom nestabilnošću i ogromnim etničkim i društvenim podelama. Danas, kao istraživač koji se bavi pitanjem nestalih lica tog perioda, gledam na neprekidne procese suočavanja sa prošlošću na Kosovu, koji su i dalje ključni za lično i nacionalno izlečenje.
U akademskom smislu, ideja „suočavanja sa prošlošću“ ulazi u svet ne samo kroz pravne okvire koje postavljaju međunarodne institucije kao što je (MKSJ) i lokalne komisije za istinu, itd. To je ulaganje u kontinuirano angažovanje sa istorijskim, psihološkim i socio-političkim aspektima traume, sećanja i pravde.
Specifičnosti postkonfliktnog okvira Kosova, obeležene podelama, borbama oko istorijskih prikaza i endemskom etničkom konkurencijom, doprinose tome da je ovaj kontekst usmeren ka procesu i istovremeno visoko kontroverzan. Pitanje nestalih osoba je pokazatelj dublje teškoće u suočavanju sa prošlošću Kosova. Nasilno nestajanje je duboko lična tragedija za njihove porodice; nestali deo istorije ove ere. Iz mog ugla, ova odsutnost pokazuje nedostatnost tradicionalnih istorijskih metodologija i pravnih okvira u odnosu na rešavanje stvarnih iskustava onih koje je rat pogodio.
Potraga za nestalim nije samo forenzička istraga ili pravno obeštećenje, već je intimno povezana sa širem potragu za istinom i pravdom.
Osobe uključene u ratne zločine često poseduju ključne informacije o mestima masovnih grobnica gde su nestale osobe sahranjene, ali ih namerno kriju. Ova tišina, vođena strahom, krivicom ili željom da se zaštite sebi ili svoje grupe, produžava patnju porodica koje traže odgovor. Krijući istinu, oni sprečavaju proces isceljenja i odlažu pravdu za žrtve i njihove voljene.
Pitanje nestalih osoba ostaje u nedovršenom stanju koje ističe jaz između zvaničnih pravosudnih procesa i stvarnog iskustva ljudi u postratnim okolnostima. Kada se ova mesta pronađu, preklapanje ličnog i kolektivnog sećanja može biti sporno, naročito na mestima poput Severne Mitrovice, gde su etničke, političke i društvene podele i dalje duboko ukorenjene. Nedostatak interakcije između zajednica, održavanje različitih narativa i neprekinuta politizacija istorije otežavaju iskreno pomirenje.
Umesto da se promoviše dijalog, politički lideri i lokalne elite često zloupotrebljavaju istorijske narative kako bi učvrstili podelu. Za većinu u ovoj zemlji, prošlost je i dalje politički nabijen pojam, a suočavanje sa njom otvoreno i nepristrasno predstavlja veliki izazov. Razlike u činjenicama sukoba ili rata (čak i u široko definisanim pojmovima); nepoverenje između zajednica ograničava mogućnosti zajedničke vizije budućnosti.
Radeći kao istraživač nestalih lica, shvatila sam da suočavanje sa prošlošću zahteva više od akademske metodologije. Iako su pravni procesi,, ključni za ostvarivanje pravde, oni predstavljaju samo jedan aspekt većeg napora suočavanja sa prošlošću. Potraga za nestalim—i nestali, oni čija sudbina je nepoznata—je dubok neuspeh ljudskog dostojanstva i pravde. Oblik tranzicione pravde zasnovan na akademskom istraživanju daje prioritet istinitom govoru i reparacijama, ali, ono se takođe bavi govorom koji se čuje i usred tišine.
Kontinuirana potraga za nestalim osobama na Kosovu nije samo politički čin; to je priznanje i pokušaj vraćanja ljudskosti onima koje je nasilje izbrisalo i ponovnog zauzimanja njihovih mesta u kolektivnom sećanju nacija. U akademskoj literaturi o postkonfliktnim društvima sve je prisutniji konsenzus o potrebi da se uzmu u obzir psihološki aspekti traume u procesima pravde i pomirenja. Na Kosovu, trauma nesigurnosti—porodice koje su ostale i nose kao duhovni teret stalna pitanja bez ikakvih odgovora i, uz to, nerešenim tugovanjem—ima implikacije koje se prenose kroz generacije i dovode do intergeneracijskog prenosa traume. Dugoročne posledice, ako se takva tuga ne leči, mogu a i jesu prepreka društvenoj koheziji i izlečenju.
Proces „suočavanja sa prošlošću“ na Kosovu treba da bude okvirisan u širem regionalnom i međunarodnom kontekstu. Iako su pravni i politički aspekti postkonfliktne rekonstrukcije privukli značajnu pažnju, važno je zapamtiti da nasleđa 1990-ih godina prevazilaze slučaj Kosova. Mnoge regije Balkana su i dalje duboko pogođene nedavnim sukobima, nezadovoljstvom i podelama koje duboko oblikuju interetničke odnose i nacionalni identitet. Izazov Kosova nije samo da iznese račun sa sopstvenom prošlošću, već i da se uključi u širi, regionalni proces istorijskog pomirenja.
Potraga za nestalim je znak šire borbe za pravdu, mir i izlečenje na Kosovu. Ova zemlja može stvoriti osnovu na kojoj će izgraditi budućnost zasnovanu na međusobnom priznanju, empatiji i solidarnosti, kao norma koje su uvek postojale u srcima njenih naroda, i koje će, u nekom trenutku, doneti svetlost i pokazati im put kako da se vrate do svojih (ne)zaboravnih vrednosti.
Ova publikacija je proizvedena uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj publikacije isključiva je odgovornost REC – Reconciliation Empowering Communities i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
